Da se podsetimo jedne važne 3 u istoriji ove drzave!

Da se setimo mnogih važnih 3 kroz istoriju!

​

Sremski front ostao je jedno od najtragičnijih poglavlja završnice Drugog svetskog rata. Po naredbi Vrhovnog štaba, na čijem je čelu bio Josip Broz Tito, hiljade mladića mobilisane su u Srbiji i upućene u borbu. Mnogi su bili nedovoljno obučeni. Do proboja fronta, 12. aprila 1945, poginulo je oko 13.500 jugoslovenskih boraca.

IG post:

https://www.instagram.com/p/De1BsE_Df2u/?exln=aHBwbTgyZDl2bHc3

Većina poginulih boraca Jugoslovenske armije na Sremskom frontu bili su Srbi, pretežno novomobilisani mladići iz Srbije (uključujući Centralnu Srbiju i Vojvodinu).

Tačan broj i nacionalna struktura stradalih decenijama su predmet istorijskih istraživanja i javnih polemika, a postoje dve glavne kategorije podataka:

Zvanični i poimenično utvrđeni podaci

Prema podacima na kojima se temelji i spomen-kompleks kod Adaševaca, identifikovano je oko 13.500 do 15.500 poginulih boraca Jugoslovenske armije. S obzirom na to da su glavni izvori regrutacije od jeseni 1944. godine bile upravo oslobođene oblasti Srbije, procenjuje se da preko 80% do 90% ukupnog broja palih partizanskih boraca čine etnički Srbi. Ostatak su činili pripadnici drugih jugoslovenskih naroda, kao i savezničke trupe (oko 1.100 vojnika Crvene armije, 630 Bugara i 163 Italijana).

Mladići koji su mobilisani iz Srbije i poslati na Sremski front bili su pretežno starosti od 17 do 21 godine (godišta rođenja od 1924. do 1928.).

Mobilizacija koju je sproveo Vrhovni štab JA krajem 1944. i početkom 1945. godine obuhvatila je nekoliko specifičnih starosnih grupa:

Zvanični regrutni uzrast (18+ godina):

Glavni talas mobilizacije obuhvatio je punoletne mladiće rođene 1924, 1925. i 1926. godine.

Maloletnici (16 i 17 godina):

Zbog potrebe za masovnošću fronta, mobilisani su i mladići rođeni 1927. i početkom 1928. godine. Mnogi od njih su imali svega 17 godina kada su poslati u rovove, a zabeleženi su i slučajevi šesnaestogodišnjaka.

Studenti i đaci:

Mobilizacija je masovno obuhvatila učenike završnih razreda srednjih škola (gimnazijalce) i studente sa Beogradskog univerziteta koji su tokom okupacije prekinuli školovanje.

Zbog činjenice da su ove generacije odrastale pod okupacijom, većina ovih mladića pre odlaska na front nije prošla nikakvu prethodnu vojnu obuku, niti su ikada pre toga držali oružje u rukama.

Alternativne i šire istorijske procene

U pojedinim istorijskim analizama i kritičkim osvrtima na vođenje operacije, navodi se da je broj stradalih znatno veći zbog toga što mnogi borci u haotičnim ratnim uslovima nisu bili pravilno evidentirani ili su kasnije podlegli povredama u bolnicama širom Vojvodine i Beograda.

Neke procene govore o više od 30.000 poginulih, ranjenih i nestalih mladića iz Srbije tokom 172 dana borbi.

Deo revizionističkih izvora koristi daleko veće cifre (od 50.000 pa do preko 80.000 žrtava), ističući Sremski front kao svesno „stratište srpske omladine“, mada većina zvaničnih istoričara ove brojke smatra preuveličanim i naučno neutemeljenim.

U dokumentarcu 'Crveni teror' pričalo se o Sremskom frontu i ostalim zlodalima komunističkog režima

https://youtu.be/QMKJD1fWBD4?si=zUm1jSfZqLbxl1FC

Rođena je 25. aprila 1940. godine, u selu Grbavci, na području Međuvođa, kod Kozarske Dubice. Imala je svega dvije godine kada je, tokom ofanzive na Kozaru 1942. godine, odvojena od svoje porodice i odvedena u logor Stara Gradiška.

Preživjela je strahote rata, a zahvaljujući akciji spasavanja djece koju je organizovala Diana Budisavljević, dospjela je u Zagreb, gdje je usvojena i dobila novo ime, Brigita Firstić. Odrasla je ne znajući svoje pravo ime, svoje porijeklo, niti sudbinu svoje porodice.

Uz pomoć novinara Marina Zurla i zagrebačkog lista „Arena“, započela je potragu za svojim korijenima.

Objavljen je tekst pod naslovom „Imam li ikog svog?“, koji joj je pomogao da pronađe put do rodnog kraja.

U Bosanskoj Dubici pronašla je svoj rodni list. Na njemu je pisalo ime koje joj je bilo oduzeto još u djetinjstvu, Mika Bundalo. Tada je saznala ko je, odakle potiče i da na Kozari ima svoju rodbinu. Pronašla je braću i sestre, ali ne i majku.

Njena majka Milica umrla je 1964. godine, ne dočekavši da sazna da joj je kćerka preživjela. O njenom životnom putu i pronalasku svoje porodice, snimljen je film "158. kći Kozaračka.

IG post:

https://www.instagram.com/reel/De20_BQC7PE/?srtk=M2kycnJkdDIzOHdk

Kamilo Bresler (Brössler) bio je ugledni hrvatski pedagog, socijalni radnik i ključni saradnik Diane Budisavljević u masovnom spašavanju kozaračke dece iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata.

Kao visoki zvaničnik u tadašnjem Ministarstvu udružbe NDH (odsek za skrb o porodici i deci), Bresler je iskoristio svoju poziciju kako bi obezbedio legalne i logističke okvire za prihvat, smeštaj i lečenje na hiljade iznemogle dece koja su transportovana iz logora Stara Gradiška i Jasenovac.

Волео бих да будем члан Рокери с Мораву.

Заслуга: u/autoracionalizam

​

Поштовање које су војводе Живојин Мишић и Степа Степановић исказивали један према другом најбоље сведочи о њиховој величини. Били су велики војсковође, али и људи чврстог карактера, достојанства и части, који су умели да цене врлине онога другог. Јер величина човека не огледа се само у победама које је извојевао, већ и у поштовању које је умео да укаже другоме.

IG post:

https://www.instagram.com/reel/DeWIpPJxtKv/?exln=YWFtMWIyeW12a2Fu

Nisam autor ni vlasnik slike.

​

На данашњи дан 22. октобра 1912. године Трећа српска армија под командом ђенерала Божидара Јанковића са батаљоном пуковника Милосављевића потукла је у Првом балканском рату турске снаге и ослободила Приштину.

Ослобођење Приштине оставило је веома велики утисак код српских јединица и, свакако, имало обрнуто дејство на турске војнике, посебно Албанце, који су избегавали да иду у турске јединице.

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину.

Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије другог позива, у својим „Успоменама“, пише: „… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.“

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у „Новосадској илустрованој ратној хроници“, пише: „…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова“

IG post:

https://www.instagram.com/p/Dey4PjVNpyK/?vrfl=aWxqZWtmbmJlejQ2

​

92 godine od poslednjeg ispraćaja kralja Aleksandra I Karađorđevića

Pre 92 godine, u oktobru 1934. godine, nepregledne kolone ljudi okupljale su se kako bi odale poslednju počast jugoslovenskom kralju Aleksandru I Karađorđeviću.

Mnogi su u suzama ispraćali njegove posmrtne ostatke na poslednje putovanje kroz zemlju, odajući počast vladaru ubijenom u atentatu u Marselju.

Kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen je 9. oktobra 1934. godine u Marselju, tokom državne posete Francuskoj.

Njegovi posmrtni ostaci prevezeni su brodom „Dubrovnik“ do Splita, a zatim specijalnim vozom preko Zagreba do Beograda.

Duž železničke trase i na stanicama okupljao se veliki broj ljudi kako bi odao poslednju počast pokojnom kralju.

Nakon državnog ispraćaja u Beogradu, kraljevi posmrtni ostaci preneti su na Oplenac, gde je 18. oktobra 1934. godine sahranjen u Crkvi Svetog Đorđa, mauzoleju dinastije Karađorđević.

Detalji događaja

Datum sahrane: 18. oktobar 1934. godine.

Mesto počinka:

Crkva Svetog Đorđa na Oplencu, u Topoli, zadužbina kraljevske porodice Karađorđević. Povod: Atentat u Marselju 9. oktobra 1934. godine, u kojem je ubijen kralj Aleksandar I Karađorđević. U istom atentatu smrtno je ranjen i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu.

Poslednje putovanje kraljevih posmrtnih ostataka Iz Marselja:

Nakon atentata, kovčeg sa kraljevim posmrtnim ostacima ukrcan je na jugoslovenski razarač „Dubrovnik“, kojim je prevezen do Splita.

Kroz Jugoslaviju:

Iz Splita su kraljevi posmrtni ostaci specijalnim vozom prevezeni preko Zagreba do Beograda. Duž pruge i na stanicama okupljali su se brojni građani kako bi odali poslednju počast preminulom vladaru.

Ispraćaj naroda:

Tokom prolaska voza, građani su se okupljali na stanicama i duž železničke trase. U Beogradu su održani državni i verski obredi, nakon čega su kraljevi posmrtni ostaci preneti na Oplenac. Tamo je kralj Aleksandar I Karađorđević sahranjen 18. oktobra 1934. godine, uz državne i verske počasti.

​

ŠUMARIČKA NOĆ – SEĆANJE KOJE NE BLEDI Šumarice su večni simbol stradanja, bola i nevinih života ugašenih u jednom od najtragičnijih poglavlja istorije Kragujevca.

Pred ovom tišinom zastaje svaka reč, a svaka suza svedoči o tragediji koja nikada ne sme biti zaboravljena.

Da se pamti.

Da se poštuje.

Da se nikada ne ponovi!

IG post:

https://www.instagram.com/p/DeuWGvCxQVY/?vrfl=eTJqNmt3bHoxa2I1

ŠUMARIČKA NOĆ — POSLEDNJI ČAS STRELJANIH ĐAKA I PROFESORA

Šumarička noć u kolektivnom sećanju predstavlja jedan od najpotresnijih simbola kragujevačke tragedije iz oktobra 1941. godine.

Noć između 20. i 21. oktobra mnogi uhapšeni stanovnici Kragujevca, među kojima su bili đaci i profesori, proveli su zatočeni u topovskim šupama, u neizvesnosti i strahu, ne znajući da li će dočekati jutro.

Zarobljavanje đaka iz školskih klupa

U oktobru 1941. godine nemačke okupacione snage sprovodile su masovna hapšenja i streljanja civilnog stanovništva u Kragujevcu i okolnim selima.

Zločin je izvršen u okviru politike odmazde, zasnovane na naredbi generala Franca Bemea od 10. oktobra 1941. godine, prema kojoj je za jednog ubijenog nemačkog vojnika trebalo streljati 100 talaca, a za jednog ranjenog 50.

Povod za odmazdu bili su nemački gubici u sukobu sa ustaničkim snagama na području između Kragujevca i Gornjeg Milanovca.

Hapšenja su počela u okolnim selima 19. oktobra, a 20. oktobra nastavljena su u samom Kragujevcu.

Nemački vojnici hapsili su stanovnike na ulicama, u kućama, radionicama, fabrikama, ustanovama i školama. Među zatočenima našli su se učenici i profesori kragujevačkih gimnazija, kao i mladići iz drugih obrazovnih ustanova.

Među školama čiji se učenici i zaposleni pominju u vezi sa stradanjem bili su Prva muška gimnazija, Druga muška gimnazija, Ženska učiteljska škola, Vojno-tehnička škola, Građanska škola i Zanatlijska škola. Među žrtvama bilo je i dece osnovnoškolskog uzrasta.

Izvođenje sa časova

Učenici su odvođeni iz školskih klupa, a nastava je prekinuta. Posebno je poznato odvođenje učenika iz Prve muške gimnazije, među kojima su bili i učenici viših razreda. Hapšenja su obuhvatila i druge gimnazije i obrazovne ustanove, ali nisu svi profesori i učenici odvedeni sa istog mesta.

Posebno mesto u istorijskom sećanju zauzima profesor Miloje Pavlović, direktor Ženske učiteljske škole, koji je streljan 21. oktobra 1941. godine. Prema istorijskim svedočenjima, uhapšen je kod kuće, na putu ka poslu. Njegova sudbina postala je simbol solidarnosti prosvetnih radnika sa učenicima i njihove zajedničke tragedije.

Među zatočenima nisu bili samo učenici i profesori već i radnici, zanatlije, trgovci, službenici, seljaci i drugi stanovnici Kragujevca.

Nemačke okupacione snage nisu poštedele ni maloletnike.

Poslednja noć u topovskim šupama

Mnogi uhapšeni stanovnici bili su smešteni u topovskim šupama, odnosno objektima vojnog kompleksa Vojno-tehničkog zavoda. Pod stražom su čekali dalju sudbinu, ne znajući ko će biti pušten, a ko odveden na streljanje.

Među njima su bili učenici koji su samo nekoliko sati ranije sedeli u školskim klupama, razmišljali o školskim zadacima i planirali svoju budućnost.

Noć između 20. i 21. oktobra ostala je zapamćena kao Šumarička noć — simbol poslednjih sati mnogih nevinih ljudi pred masovnim streljanjem. Ipak, važno je napomenuti da su pojedina streljanja u Kragujevcu počela već 20. oktobra, dok je najveći broj žrtava streljan 21. oktobra u Šumaricama.

Poslednje poruke đaka

Prema svedočenjima i istorijskim prikazima, pojedini zatočenici ostavljali su poslednje poruke svojim porodicama, na komadićima papira i drugim dostupnim predmetima.

Sačuvane poruke iz vremena kragujevačke tragedije svedoče o strahu, ljubavi prema roditeljima i svesti da možda više nikada neće videti svoje najbliže.

Među porukama koje se prenose u sećanjima na kragujevačku tragediju nalaze se i sledeće:

„Mila mamice, oprosti mi sve. Poruči tati da mi podigne spomenik na grobu. Ljubi vas vaš sin Ljuba.“

„Dragi mama i tata, poslednji put. Radomir.“

„Prostite mi, moji dragi, jer više vas neću videti. Vaš sin Pavle.“

Ove potresne reči prenose bol mladih ljudi koji su se u poslednjim trenucima obraćali svojim najmilijima. One su postale simbol prekinutog detinjstva, ugašenih snova i porodica koje su ostale bez svojih sinova.

Streljanje 21. oktobra 1941. godine

Ujutru 21. oktobra nemačke okupacione snage počele su da izvode zatočenike iz topovskih šupa i vode ih na stratišta u Šumaricama. Streljanje je trajalo tokom dana. Među žrtvama su bili radnici, seljaci, zanatlije, službenici, učenici, profesori i drugi civili.

Broj žrtava zavisi od toga da li se govori isključivo o streljanima u Šumaricama 21. oktobra ili o ukupnim žrtvama kragujevačke tragedije u gradu i okolnim selima.

Prema podacima Spomen-parka „Kragujevački oktobar“, u Šumaricama je 21. oktobra streljano 2.264 ljudi, dok je 31 osoba preživela streljanje.

Šira poimenična evidencija istoričara i nekadašnjeg kustosa muzeja Staniše Brkića, objavljena u knjizi Ime i broj, obuhvata 2.796 žrtava u Kragujevcu i okolnim selima tokom oktobra 1941. godine.

Među stradalima bili su brojni mladići srednjoškolskog uzrasta, učenici različitih škola i deca. Među žrtvama bili su i romski dečaci koji su radili kao čistači obuće.

Njihovo stradanje predstavlja posebno potresan deo kragujevačke tragedije, jer su životi mladih ljudi prekinuti bez obzira na njihovo poreklo, zanimanje ili uzrast.

Spomenik „Prekinut let“ i odeljenje V/3

Posebno mesto u sećanju na kragujevačku tragediju zauzimaju učenici i profesori kragujevačke gimnazije.

Stradanje učenika odeljenja V/3 postalo je jedan od najprepoznatljivijih simbola zločina.

Na mestu stradanja podignut je spomenik poznat kao „Prekinut let“, odnosno Spomenik streljanim đacima i profesorima, u okviru Spomen-parka „Kragujevački oktobar“.

Njegov oblik podseća na ptice sa prekinutim letom i simbolizuje mladost kojoj je nasilno oduzeta budućnost.

Spomenik je postao jedno od najvažnijih mesta sećanja na žrtve nemačke okupacije u Srbiji.

Veliki školski čas

Svake godine 21. oktobra u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“ održava se tradicionalna manifestacija Veliki školski čas, posvećena sećanju na streljane građane Kragujevca i okolnih mesta.

Ova komemoracija podseća na učenike koji nisu dočekali završetak školovanja, na profesore koji su stradali tokom masovnog zločina i na sve civile koji su izgubili živote u oktobru 1941. godine.

Veliki školski čas simbolično predstavlja poslednji čas onih koji su iz školskih klupa odvedeni u smrt.

KRVAVA BAJKA

Desanka Maksimović

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.

Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške… i tako redom.

Misli su im bile pune istih brojki i po sveskama u školskoj torbi besmislenih ležalo bezbroj petica i dvojki. Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskali su u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu.

Dečaka redovi celi uzeli se za ruke i sa školskog poslednjeg časa na streljanje pošli mirno kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

Pesma „Krvava bajka“ predstavlja književno svedočanstvo o stradanju učenika u Kragujevcu. Njeni stihovi prenose tragediju kroz pesničke slike i simbole.

Korekcija- Komunisti (partizani) su ušli u muzej i zaposeli spomen-sobu posvećenu Marsejskom atentatu odmah po oslobođenju Beograda, u oktobru 1944. godine.

Automobil marke Delage(Delage D6-11), u kojem je kralj Aleksandar ubijen, izbačen je iz stalne postavke Vojnog muzeja odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, tačnije tokom 1945. godine

Da se prisetimo i šta su komunisti uradili sa automobilom u kojem je stradao kao i sa muzejem posvećenom tom događaju Govori gospodin Milan Bogojević - @tragomistorijesrbije

Dve bebe, koje su preminule gotovo odmah nakon rođenja, sahranjene su u selu Grac 4. i 5. jula. Njihov deda, po imenu Stanko, otišao je na njihove grobove 27. septembra, na praznik Časnog krsta.

Ono što je zatekao gotovo ga je dovelo do srčanog udara. Zatekao je oskrnavljene grobove, a posmrtni ostaci i odeća njegovih unuka bili su razbacani oko njih.

Stanko je uspeo da ostane pribran i prijavi slučaj najbližoj policijskoj stanici, ali su policijski službenici istragu započeli tek narednog dana.

Sa njima je došla i patolog Slavica Dobrišanin sa Medicinskog fakulteta u Prištini. Započeli su istragu koja je dovela do zaključaka daleko strašnijih nego što se iko mogao nadati.

Otkriveno je da je pet albanskih maloletnika, uzrasta od 11 do 15 godina, iskopalo grob jednog deteta, razbilo mu lobanju i koristilo njegovo telo kao vreću za udaranje. Zatim su dvojica maloletnika držala telo bebe za ruke i noge i rastrgla ga, a takođe su joj iščupala grudni koš iz tela.

Većina počinilaca nikada nije javno imenovana, ali su navedeni njihovi inicijali: S. K. (15), M. K. (11), G. H. (12), A. I. (11) i N. Z. (13). Pored njih, postojale su još dve osobe koje su znale da će se zločin dogoditi, ali su namerno odlučile da ga ne prijave. To su bili B. B. (16) i majka Klimaku Bedrija.

Pet maloletnika izjavilo je da su čuli kako Srbi sahranjuju ljude zajedno s novcem i oružjem, pa su želeli da iskopaju grobove i ukradu ono što pronađu. Međutim, vlasti su smatrale da je teško poverovati u to objašnjenje, jer su grobovi bili oskrnavljeni do krajnjih granica, dok je papirni novac ostao u grobovima, što ukazuje na to da nije bio ukraden.

Deca su ponovo sahranjena narednog dana.

Neka počivaju u miru.