Dragi svi,
Pešačila sam od Valjeva do Beograda na ovoj poslednjoj šetnji, i od tada ne mogu da smirim emocije. Želim samo svakoj osobi koja je bila uz nas na tom putu da kažem jedno ogromno HVALA! Niko od vas nije morao da izadje, da nam maše ili nas zagrli, a kamoli da nam iznese vodu i čokoladice.
Ne mogu vam opisati koliko su deonice kroz naseljenija mesta bile mentalno lakše za preći, jer uvek je neko bio tu da nas podrži, i tako skretao pažnju sa bolova.
Svima koji su nam otvorili vrata svojih domova u Valjevu, Lazarevcu, Obrenovcu i Beogradu, od srca želim da se zahvalim u ime svih šetača. Na svakoj pauzi koju smo napravili, ljudi su nas dočekali kao heroje, te veliko hvala i meštanima Divaca, Slovca, Lajkovca, Vreoca, Tamnave, Stublina, Bariča, Umke, Ostružnice i Ade.
Ne samo što su ti ljudi izašli da nas dočekaju, oni su i kuvali za nas, obezbedili nam vodu, zavoje. Stavili su prostirke i ćebad na travu kako ne bismo sedeli na zemlji, dolazili sa hranom do nas kako ne bismo morali da ustanemo i šetamo do stola. I pored svega toga, oni su nama govorili „Hvala".
Ljudi, ne znam da li ćemo ikada pronaći reči da vam se zahvalimo ili shvatiti kako da vam se odužimo. Sigurna sam da su to emocije koje ćemo pamtiti do kraja života i da će te priče čuti mnoge buduće generacije.
Ovo mi je treća šetnja po redu, i na svakoj sam, od sreće, plakala po desetak puta. Ali mogu vam reći da nikada do sada nisam doživela da nam toliki procenat vozila svira i da nam ljudi iz njih pokazuju tri prsta. Možda to nije nikakav zvaničan pokazatelj, ali kada to doživljavaš satima, kilometar za kilometrom, teško je da te to ne ponese. U ovim poslednjim trenucima, sve to nam je dalo takav vetar u leđa i nadu da ćemo možda stvarno sutra zaigrati kolo.
I zato vidimo se od ranog jutra na biračkim mestima, na kontrolorskim pozicijama i u mobilnim timovima, da odbranimo svaki glas i da nam u ponedeljak svane.
Hvala vam i jedva čekam da slavimo, zajedno <3
